04.10.2017., Економски , Бранислав Гулан

“Постојећа стратегија развоја пољопривреде, осим што је нетачна и нереална, прави штету која се једино може исправити новом аграрном политиком, заснованом на реалним подацима и претпоставкама, и са фокусом на реиндустријализацију и породична газдинства”, истиче у свом тексту Бранислав Гулан, члан Академијског одбора за село САНУ и Научног друштва економиста Србије.

Србији је за њених 631.000 пољопривредних газдинстава потребна нова аграрна политика или стратегија, свеједно је како ће се звати, али важно је да донесе резултате. Политика мора бити реална и остварива. Дакле, мора се одустати од Стратегије развоја пољопривреде од 2014. до 2024. године, јер је нетачна, нереална, неостарива и штетна за Србију. Урађена је са нетачним, подацима, анализама и прогнозама. Наиме, према тим подацима, аграр ће се развијати по стопи већој од девет одсто годишње!? А, још је важећа!

Иначе, за протекле две и по деценије аграр у Србији је имао просечну годишњу стопу раста од 0,45 одсто. У првој години њене примене, после катастрофалних поплава, аграр је 2015. године имао пад од осам одсто, а годину дана касније раст од осам одсто. Ове, 2017. године пад ће износити више од 20 одсто. Остварени резултати показали су да је стратегија била план нереалних жеља (200 експерата-креатора написали су 145 страна текста)!

Потребан је нови, реалан план развоја аграра, односно, нова аграрна и социјална реформа. Тај докуменат мора да усвоји Скупштина Србије, па ће тако ће бити дуготрајна и обавезивати будуће владе и министре. А, не само да траје од једног до другог министра, којих је од демократских промена 2000. године до данас било – 13!

200 хиљада сеоских кућа без икога

Спровођење нове, будуће, аграрне политике значи, прво напунити празне стаје у Србији. А у њој је 50.000 празних кућа без власника и око 150.000 кућа у којима тренутно нико не живи. Поред већ празних стаја, код већине од 350.000 регистрованих газдинстава (где постоји само 15.000–20.000 јунади), оне су празне и у 200.000 празних кућа у Србији! Празне стаје неће моћи одједном да се напуне, али бољом и стимулативном аграрном политиком, повратком поверења и радом из године у годину – то је могуће. Тек када се стаје напуне говедима, треба градити системе за наводњавање и то без празних обећања о милион хектара.

У последњих 17 година било је 13 министара који су то обећавали. Да су изградили системе за наводњавање само за 10.000 хектара свако за свог мандата то би било нових 130.000 хектара! Овако цела Србија, заједно са стакленицима и пластеницима, наводњава највише 100.000 хектара.

Покретање задругарства представља добар почетак

Садашња влада и ресорни министар, требало би да изграде нову аграрну политику, да идентификују све ограничавајуће факторе – а њих је много, од неповољног економског положаја до проблема неуређеног тржишта и неодговарајуће улоге државе, недовољног удруживања пољопривредника.

Први корак је учињен са акцијом ,,500 задруга у 500 села Србије“. То је добра идеја Владе Србије и министра без портфеља Милана Кркобабића да се у наредне три године у развој аграра уложи 25 милиона евра, који ће се, према обећању министра, обезбедити из буџета Србије. Циљ ове акције је да се у Србији врати дух задругарства, али и поверање задругара у државу. То значи да се формирају нова насеља тамо где нестају села, која ће бити урбана и имати минимум 500 становника. Они ће за живот имати неопходну инфраструктуру, болнице, пошту, школу, цркву, кафану… Младима, који хоће да производе храну и живе на селу, према обећањима, доделиће се земља на уживање и обраду, уз 10.000 евра по особи. Ради се о државном поседу од укупно 230.000 хектара њива. Наравно та земља неће моћи да буде предмет трговине, а када они, који је добију, не буду више желели да је обрађују, мораће је вратити држави.

Задруге у свету обезбеђују више посла од мултинационалних компанија

У свету постоји 800 милиона задругара удружених у 750.000 задруга. Оне обезбеђују више од 100 милиона послова широм света, што је за 20 одсто више од мултинационалних корпорација. У Србији постоји око 2.600 задруга, од чега је 1.548 пољопривредних. У њима је око 50.000 задругара и око 150.000 коопераната. У задругама има око 10.000 запослених. Док се задругарство у свету развијало, оно се у Србији гасило и годишње је нестајало по 100 задруга. Надамо се да ће се сад кренути обрнутим правцем. Србија има 4.709 сеоских насеља, а у 1.034 мање је од 100 становника.

За деценију и по нестаће око 1.200 села, а то је знак да ће четвртина Србије бити празна, без народа! С нестајањем села, нестаје и Србија. Нову аграрну политику треба креирати на основу наших специфичности, али уважавајући и принципе аграрне политике Европске уније. То значи да се морамо ослонити на заједничку пољопривредну политику ЕУ и формирати нове институције за спровођење реалне политике. Спасавање села ће значити и спасавање Србије која нестаје!

Нови модел агробизниса-реиндустрилазација

У првом реду треба оспособити агенције, задруге, институције, које ће функционисати, преко којих ће се реализовати претприступни фондови намењени нашој држави (да не остану само жеља) и увести модерне методе вођења реалних статистичких података, попут књиговодства на газдинствима, да бисмо могли планирати и пратити производњу. Нова стратегија развоја посебан акценат треба да стави на концепт реиндустријализације, без које привреда Србије не може напред. У оквиру тог концепта агроиндустрија би требало да представља велику шансу.

То значи да нова стратегија и акциони план морају имати мултифункционални прилаз, који укључује опоравак сточарства, органску производњу и агро-етно туризам. То су одлике савремене пољопривреде, којој Србија треба да тежи. Треба развијати успешан породични бизнис на пољопривредним газдинствима. То пружа шансу да се производи што више здравствено безбедне хране, коју тражи светско тржиште.

Примера ради, ЕУ (која годишње увози 700.000 тона јунећег меса) очекује да од Србије у наредној половини века годишње купује по 50.000 тона беби-бифа. Да томе нисмо посвећивали пажњу, најбоље говори податак из 2015. године када је извезено само 315 тона, а годину дана касније тек око 400 тона. Иначе, од 1996. године Србија има дозволу од ЕУ за годишњи извоз 8.875 тона беби-бифа. Али, никада се тој количини нисмо примакли. У време распада СФРЈ из Србије се годишње у свет извозило 30.000 тона беби-бифа!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *