22.01.2018., Макроекономија , Бранислав Гулан

Економиста тврди да се кључ за велики напредак пољопривреде крије у задругама. Са тридесет милијарди евра зараде, више од 50.000 запослених, оживела би села и нова инфраструктура само су неки од резултата које би донео пројекат аграрне реформе чији је стожер развоја задруга.

Холандија има око 1,5 милиона хектара обрадиве земље, ишчупане из мора, и годишњи извоз пољопривредно-прехрамбених производа од 75 милијарди евра! Србија има 5,1 милиона хектара високо квалитетне обрадиве земље и извоз од свега 2,9 милијарди, од чега 1,2 милијарде чини воће и поврће. У Европи се годишње произведе 12 милиона тона јабука, Пољска у томе учествује са 42 одсто, а ми само са 360.000 тона.  То је понижавајуће и под хитно мора да се мења!

Европски експерти за воћарство Србију називају воћарским рајем, а ми то благо пуштамо да зараста у коров. По проценама стручњака које креатори економске политике неће да слушају, од једног хектара засађеног јабукама у Европи, када се подмире сви трошкови, остане 8.000 евра чисте зараде. У Србији, с обзиром на услове, могло би да остане и два или три пута више, али хајде да узмемо само тих 8.000.

Хипотетички, када би од пет милиона хектара половина била под јабуком, то би доносило 24 милијарде евра годишње. Рачунајте да ће најмање трећина ићи у прераду, која доноси већу зараду, и долазимо до износа од 30 милијарди евра. Имајте на уму и да јабука није најскупља и да малина и вишња коштају више.

Стожер окупљања пољопривредника

Да би се до тог износа дошло, кључну улогу морају да играју задруге, које решавају главне проблеме сељака – чиме да обраде земљу и коме да продају род. Ми имамо 16 задружних савеза по окрузима, а тих 10 округа, који окупљају по неколико великих градова, морају да имају 50 великих задруга, које су правна лица. Задруге би треба да буду стожер око ког се окупљају пољопривредници јер од ње добијају механизацију, хемијска средства, ђубриво, агрономе… Уз сваку задругу треба направити погон за прераду воћа и поврћа. У овом тренутку на бироу имамо 32.000 младих који су завршили пољопривредне школе и 5.500 агронома са дипломом факултета. Дакле, кадровски потенцијал постоји. Школовање сваког од њих коштало је по 300.000 евра. Због тога што они нераде имамо у њима замрзнути капитал! Они чекају прилику да купе картуу јендом павцу И да оду из Србије, аможда неакд додју као туристи!

Задруга би од тог производа правила свој бренд који даље продаје путем агенција. Агенције раде као некада велике продајне куће – њихов циљ је да у свету нађу купце за тај производ, нпр. залеђену малину или сок, сируп, џем, а плаћају се од процента продаје. Сељак не би бринуо о томе шта ће бити са родом и био би плаћен на време. Задруге би од продаје узимале 15-20 одсто, плаћале агенције и враћале кредите. Слични договори могли остварити и са хладњачама.

Чекајући нови Генекс и Прогрес …

Проблем је почетни капитал за финансирање задруга. Ево и решења. Држава би требало да задругама да кредите, рецимо свакој по 10-20 милиона евра за механизацију и прерађивачки погон. То је укупно између 500 милиона и милијарду евра, а задруге би те паре почеле да враћају за две године, када стигне род. Знате, 20 одсто, колико би узимале задруге, од 24 милијарде је 4,8 милијарди евра годишње. Од тих пара би се брзо вратили кредити.

Држава би могла да помогне и тако што ће своје пољопривредно земљиште, о чијој површини нико не жели да изнесе тачан податак, дати у закуп незапосленима.  Примера ради, у Нишу тренутно имамо око 50.000 незапослених. Да десетини од њих дате по 10 хектара општинског земљишта, бесплатне саднице и механизацију из задруге, то је око 5.000 збринутих Нишлија, који ће враћати новац држави, цивилизовати запустела села и зарађивати новац од кога ће, преко задруге, општина добити нову инфраструктуру. Процена је да државног земљишта има између 600.000 и 900.000 хектара, али нека је и 500.000 – ако их дате нашим људима у закуп, ви сте за годину дана запослили 50.000 људи. Тај број је и већи ако се урачунају они који ће радити у задругама и агенција.

Велику помоћ у извозу задругама треба да пружи Агенција за промоцију извоза Владе Србије док не заживи неки нови „Генеx“, „Инеx“, „Прогрес“… До тада, продају могу да обављају мање агенције које на светским тржиштима траже купце за овај производ и убацују се на тржиште. Уколико успеју да годишње продају производе за пет милиона евра и да узму само један проценат, то је 50.000 евра.

Процес изумирања

Од једног хектара под кајсијом остане 6.500 евра зараде. Ако од 10 хектара кајсије остане 65.000 евра, 25.000 да дају задрузи на конто закупа и услуга, једној породици остаје 40.000 евра годишње да живи и даље улаже. Онда ће се и наталитет повећати, јер ће људи рађати да би ту земљу задржали. А, данас се у Србији годишње роди највише 65.000 беба, око 100.000 умре. ДАкле, сваке године нам нестане по један, Неготин или Бачка Паланка. Ако се тако насави, само на основу тога вћ 2225. године на овим просторима ће жвиети неки други људи.

Изумрећемо. Ако ту још додамо и броју да сваке године са картом у једном правцу од близу 40.000 школованих људи који овде немају будућности ни посао, онда ше шокантан будућнсот живети данас у Србији! Халимо се да се смањуеј незапосленсот. Самњује се затп што млади одлазе из Србије па нема ни потребе да се запошљавају! ДАкле, то је лажна бројка о смањивању незапослености. СВи су данас менаджери у Срибји. Ми немамо вишак људи већ мањак посла. Али, је политика у Србији таква да наши менаджери уместо да проналазе послове за народ да остаје у Србији, проблеме решавају тако што им дају отказе. Погрешно схватају своје радно место. Треба да проналазе послове за људе!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *