Увод , Историја  , Задругарство данас , Одрживи модели  

 

Не располажемо прецизним подацима о броју пољопривредних удружења на територији републике, али према подацима добијеним од комуналних заједница Нишавски округ има 37 активних удружења, Топлички -7 и Пиротски – 5 удружења, значи укупно 49.

Удружења су распоређена на најразличитије области пољопривреде и веома су различита по броју чланова, испољеној активности и одрживости. Искуство екесперата и рад на експерименталним моделима удружења заснивају се, међутим,  на раду са удружењима Нишавског округа, и то пре свега у општини Алексинац и граду Нишу. То су комуналне заједнице у којима су испробани први модели удружења који су и део препорука овог пројекта.

Предходне анализе података добијених из различитих извора, показују јасно да број , активност и одрживост удружења директно зависи од степена ангажованости локалних заједница у раду са пољопривредницима, тј. од степена и компетентности ангажовања њихових стручних служби. Ову премису ћемо накнадно додатно разматрати.

Проблеми, објективни, везани за бројне законске нејасноће у погледу имовине задруга, и субјективни везани за несхватање суштине рада задруга и непостојање стручних капацитета за обезбеђење успешних финансијских резултата и постизање одрживости рада  и  други набројани разлози довели су до тога да су се у последњој деценији као једини масовнији и одрживи модел организовања пољопривредника наметнула УДРУЖЕЊА.

Она су мање обавезујући организациони облик, који не носи финансијске ризике које носи учешће у раду задруга. Рад удружења пољопривредника је, такође, често прећен неповерењем и скепсом везаном за сврсисходност учешћа у њиховом раду, посебно када активности удружења изискују значајнији временски и евентуално финансијски ангажман чланова.Niski_pastir_skupno-540

Без обзира на то, многи пројекти, реализовани, предходних година широм Србије имали су скоро редовно као један од задатака оснивање неке врсте удружења. Предпоставка је увек била да ће та удружења сама по себи обезбедити одрживост , како сопствену тако и самих пројектних активности. На жалост, ово је једна од устаљених погрешних предпоставки пројеката реализованих у последње две деценије, која је довела до управо супротних резултата – изостанка одрживости многих, често и најбољих, најпрофесионалније изведених пројеката.

Данас је рад удружења грађана, а међу њима и пољопривредних, регулисан новим Законом о удружењима („Службени гласник РС”, број 51/09), који је ступио на снагу средином 2009. године, а чија је припрема почела крајем исте године. Удружења су имала обавезу да се пререгиструју у року од 18 месеци и рок за пререгистрацију је истекао у априлу 2011. године, тако да ће ускоро вероватно моћи да се анализира колико је остало активних од многобројних, раније регистрованих удружења.

У току континуираног вишегодишњег рада са пољопривредницима на едукацијама, унапређењу производње и реализацији различитих пројеката нама су се стално наметала одређења питања и запажања на која смо морали да тражимо одговоре да би постигли кључни резултат који се од нас очекивао – одрживост постигнутих резултата. Ми никада нисмо сматрали задовољавајућим стандардне критеријуме успешности пројеката и сваки пројекат смо сматрали неуспешним, ако није била постигнута и ова компонента – трајна имплементација и одрживост постигнутих резултата.

Оно што нам је од самог почетка реализације развојних пројеката сметало је то да, и поред релативно јасних методолошких оквира, стално је био присутна неприлагођеност методологије специфичним локалним или гранским условима, као и формализам у раду у коме су често хонорари експерата имали примат над резултатима пројеката, који су формално били коректни, али дуготрајно неодрживи и без суштинских ефеката на живот руралне популације која је била предмет пројекта. Не пристајући на такав начин рада ми смо неколико година тражили начине да методолошки разјаснимо ове проблеме и да нађемо начин за постизање одрживости, или макар јасно дефинишемо разлоге због којих је одрживост немогућа.

Отежавајуће околности за реализацију и одрживост развојних пројеката

Ово није непосредна тема овог дела разматрања, али ћемо се укратко осврнути на оне чињенице које кључно утичу на реализацију развојних пројеката на југу Србије.

Оно што је суштински и општи закључак у погледу  главне препреке развоју пољопривреде југа, али и целе централне  Србије је уситњеност домаћинстава у погледу земљишног поседа, а онда аутоматски и у погледу технолошког нивоа, техничке опремљености и развојних потенцијала и тржишне конкурентности ових и оваквих пољопривредних домаћинстава.

gredetin-udr-300Уз потпуну пасивност државе у решавању земљишних проблема Србије у смислу комасације и комплетирању и ажурирању катастарских података, што најдиректније онемогућава или барем отежава и успорава активирање тржишта земљишта и бржег укрупњавања имања, једина помоћна-прелазна могућност повећавања ефикасности и технолошког унапређења производње у централној Србији је повећавање организованости пољопривредника.

У таквим полазним , општим отежавајућим околностима. шта нам остаје као полазна премиса (или премисе) у размишљању о покретању удружења пољопривредника у нашим условима? Ево неких како их ми видимо.

  • Потребно је јасно индентификовање и дефинисање интересних група и појединаца у оквиру целе руралне  или гранске популације, мотивисаних и способних да изнесу пројектне задатке и одрже њихове резултате
  • Јасно дефинисање пројектних задатака који неће бити сами себи сврха, већ ће имати крајње практичне последице  на живот учесника, а
  • Потребно је методолошки тако дефинисати пројекат да омогуће реализацију са веома хетерогеном популацијом пољопривредника у погледу старосних категорија, образовања и интелектуалних капацитета.
  • Обавезна методолошка компонента успешног рада са пољопривредницима је и поправљање окружења у коме се изводи пројекат у смислу стварања услова за добијање подршке од комуналних заједница и политичких структура које их воде у организационом и финансијском погледу.

Јако је важно да шира заједница доживи реализацију пројекта као своју развојну активност, а успех пројекта као успех ангажовања широке групе субјеката у локалној комуналној заједници. Локалне комуналне заједнице југа Србије (општине и градови), али и целе централне Србије су веома хетерогене у погледу развијености и капацитета за имплементацију развојних пројеката.

Политички систем у Србији омогућава широку аутономију локалним заједницама у погледу дефинисања развојних програма и начина њихове реализације. Та , локална , општинска аутономија, у случају Србије, има, међутим, значајне недостатке у погледу оперативне реализације развојних пројеката.

Има више узрока ових недостатака, али кључни ограничавајући фактори успешности реализације и постизања одрживости свих развојних пројеката су ограничени финансијски и стручни капацитети атомизираних комуналних заједница.

  • Ниска примања стручњака и стална борба за економски опстанак свих категорија становништва, која условљава снажна економска демографска кретања и стални одлив младе популације и финансијских средстава која прате њихов одлазак, додатно отежавају стварање атмосфере за почетак реализације и одвајање средстава за финансирање развојних пројеката.

Свака генерација која се одлучи да остане бори се са све већим и већим проблемима и чиме се појачава притисак на одлазак следеће генерације. Без нерешених основних инфраструктурних проблема, као што су путеви, здравствена заштита, школовање све малобројнијих генерација ђака свака прича о развијним пројектима чини се нереалном и наилази на неверицу локалног становништва, а пред развојне тимове поставља скоро немогуће задатке.

  • Општа финансијска ситуација у држави, недовољна буџетска средства за подршку пољопривреди, непостојање ни стручних ни финансијских капацитета државних органа, а пре свега Министарства за пољопривреду, за решавање овако нагомиланих проблема додатно компликују локалне проблеме.
  • На ово све се надовезује и неповољна финансијска и политичка ситуација у међународном окружењу са прекинутим природним економским и трговачким токовима, разноврсни политички и финансијски притисци и условљавања од разних међународних фактора.

Све заједно овакви проблеми би били скоро нерешив изазов и за много развијеније економије и политичке системе. Познато је да и сама ЕУ има значајне проблеме са одржањем пољопривредне производње, са структурним поремећајима на пољопривредним тржиштима и са сталним смањењем броја фарми (5-10% на годишњем нивоу)  при чему постоје значајне разлике у развојним проблемима између појединих држава и региона ЕУ.

Не улазећи даље у детаље многобројних отежавајућих околности за развој руралних заједница у централној Србији, јер то није задатак ове студије, морамо ипак поставити питање и смисла целог овог пројекта и нашег ангажмана на њему, ако су већ проблеми толико бројни, а решења толико сложена.

Постоје ли уопште решења за један овако сложени  задатак, као што је заустављање негативних развојних трендова југа, али и целе централне Србије?  И зашто постављамо то питање баш на овом месту, одређеном за разматрање и давање препорука за оснивање удружења пољопривредника?

Закључци до којих смо дошли и резултати које смо постигли нису ништа ново и непознато озбиљном професионалном приступу који је опште присутан у свим савременим успешним заједницама. Основна премиса је да не постоје нерешиви проблеми и сваки проблем је само сплет  недовољно дефинисаних и разјашњених логичких  премиса. Њихово разјашњавање и довођење у правилан узрочно-последични ред увек ће дати решење. Основни услов је да се заиста жели постизање решења.

Који су кључни закључци до којих смо дошли следећи овакав приступ? Неки од њих су дати кроз приказ и анализу примарних резултата истраживања? До осталих ћемо доћи следећи низ питања која се природно намећу при сваком размишљању о покретању неког удружења и раду са ликалним заједницама.

o Кључно питање, везано за предходне констатације је – зашто постоји толика скепса и неповерење код пољопривредника?

o Даља питања на које треба дати одговор, а која су и делимичан одговор на предходно,  су – зашто су многи пројекти везани за оснивање удружења остали без трајне подршке и гасили се убрзо после званичног завршетка њихове реализације, не показујући одрживост која је главни циљ свих пројеката оснивања асоцијација пољопривредника?

o Следеће питање је која је то категорија пољопривредника која има реални интерес за учешћем у удружењима и која ће омогућити реалну одрживост и способност даље трансформације у више облике привредног пословања (задруге и предузећа) ?

o Који је то облик асоцијације који ће постићи суштинске промене у начину рада пољопривредника и подићи њихову организованост, стандарде производње и наступ на тржишту на неопходан ниво који од њих захтева постојећа конкуренција и потреба да постану озбиљни привредни субјекти на које ће тржиште озбиљно рачунати?

o Кључни стратешки и оперативни проблем, т.ј циљ, при томе је, како довољно ефикасно и брзо постићи промене у локалним пољопривредним политикама неопходне да се зауставе негативна демографска кретања и да се омогући непходан квалитет запошљавања на селу, путем подизања производних капацитета и стандарда и нивоа организованости пољопривреде?

o Како обезбедити при томе тако неопходну и континуирану подршку укрупњавању имања појединачних пољопривредника?

Одговори на ова питања морају бити политички неутрални да би омогућили изводивост, оперативно прецизни и јасни, колико је год могуће једноставни за реализацију, морају се ослањати на реалне могућности локалних заједница и морају омогућити брзе и ефикасне акције и сигурне резултате јер Србија полако губи трку са временом.

 

_____________________________________