LEADER иницијативе > Лична карта села Бобовиште > Презентација >

Центри за рурални развој општина и региона

Политика руралног развоја има задатак да пронађе начине да заустави негативне трендове у развоју руралних средина и да пронађе најбоље начине да се тај развој покрене у позитивном правцу, поштујући све регионалне и локалне специфичности средина у којима се ове активности одвијају.

Сам појам руралног развоја је шири од појма развоја саме пољопривреде, јер се сматра да је за укупну, успешну обнову села неопходно сагледати све инфраструктурне, социјалне и привредне аспекте.

Чињеница да све развијене земље света бележе сличне трендове, који се огледају у вишедеценијском демографском пражњењу руралних средина (губитак сеоског становништва) и континуираном тренду пада броја фарми, довела је до врло сличних стратешких опредељења и решења у свету у погледу решавања овог проблема. У САД је у пољопривредној производњи тако остало 1,86 %; становника, а у Европи 3-5%. Ово смањење је пратило, осим укрупњавања имања, и драстично повећање продуктивности, тако да у појединим земљама Европе, нпр. 3% становништва производи за 450-480% становништва (свињарство у Данској). Ово је довело до појаве изразито профитабилне, извозно орјентисане производње. Са друге стране тржишни захтеви, у смислу повећања стандарда квалитета и безбедности хране, довели су до изузетног технолошког напредка који су, на жалост, могле да прате само најразвијеније земље света. Велики део земаља света нису успеле да се укључе у ову трку, неке због географских хендикепа (неке афричке и азијске земље), неке због ограничавајућих – друштвених и идеолошких прилика у својим државама у предходним деценијама (социјалистичке земље источне Европе и Азије) тако да данас, и поред достигнутог технолошког врхунца, и даље имамо скоро 900 милиона људи на ивици глади у свету. Ситуацију, на жалост, данас додатно компликују финансијска криза и климатске промене које је човек узроковао својим неодговорним, неразумним управљањем природним ресурсима.

Србија се определила да се придружи развијеним земљама Европе и да покуша да се укључи у њихове развојне токове. У том свом настојању она има огромне заостатке у погледу технолошких, административних и људских ресурса, као и већина бивших социјалистичких земаља које се последњих година, једна по једна прикључују Европској унији. Са своје стране, Европска унија има разрађену методологију прихватања ових земаља, која има за задатак да помогне економијама ових земаља да не посрну под утицајем прејаке конкуренције, али са друге стране да омогући овим земљама убрзан, контролисан развој и постепено јачање конкурентске способности њихових економија, и у оквиру њих, и њихових пољопривреда. У току придруживања постоји више фаза у току којих Европска заједница из свог буџета одваја значајна средства кроз разне фондове за помоћ државама кандидатима за приступ у њено чланство.

У погледу развоја пољопривреде, стратешка опредељења Европске уније, у којој 57% становника живи у руралним областима, су дефинисана кроз Заједничку пољопривредну политику (Common Agricultural Policy) која обухвата више области (директна плаћања, пољоприврдно тржиште, рурални развој, пољопривреда и заштита околине, шумарство, органску произвоњу, политику квалитета итд) . Ову политику спроводи Директорат- министарсто пољопривреде и руралног развоја, а стратегија руралног развоја дефинисана је стратешким документима – (2007-2013 – Rural Development policy 2007-2013 )  који су резултат вишегодишњег искуства, али и нових опредељења која намеће савремени развој пољопривреде и руралних средина у свету и Европи ( Rural development 2014-2020)

У оквиру стварања услова за стицање статуса кандидата за ЕУ, Србија је дефинисала и своје стратегије које су компатибилне стратегијама и политикама Европске уније. Национални програм пољопривреде Србије 2010-2013 , Национални програм руралног развоја 2010-2013 и Национални програм за интеграцију у Европску унију су оквири у којима је дефинисани сви механизми и правци развоја пољопривреде и руралних средина у целини.

У Алексинцу, нпр., који је уз Ниш примарно подручје наших истраживања, 62% становништва живи у руралним подручјима (рачунајући и три приградска насеља), а 31% од укупног активног (радно способног) становништва се још бави пољопривредом као главним занимање, што је у односу на развијене земље Европе висок проценат. Пољопривредна производња је у највећем делу екстензивна, нисопродуктивна уз застарелу механизацију и неповољну старосну структуру (42 г. просечно). Присутно је и јако демографско пражњење (између 6 и 42% од 1991. до 2002.г). Постоји, међутим и известан број села и значајан број домаћинстава која показују виталност и развојне могућности. Постоје и изузетно повољне природне и инфраструктурне поогодности, као и јасна опредељеност локалне заједнице да уложи значајна средства у обнову пољопривредне производње кроз Фонд за развој пољопривреде што, све заједно, даје значајне шансе на изглед овом јако тешком послу који је започет предходних година.

Резултати постигнути последњих година, кроз пројекте и програме едукације у којима су и аутори и извођачи били стручњаци стручних служби Алексинца и Ниша, чланови AgroVetManagement удружења и професори пољопривредне школе „Шуматовац“, упућују на то да се и у нашој средини, уз систематски рад, могу, за релативно кратко време, достићи високи стандарди производње, значајни приходи и мотивисаност младих за повратак у пољоприврдну производњу.

Сви ови пројекти су, на жалост, били краткотрајни и без континуитета, прекидани у тренуцима кад су почињали да дају резултате, тако да су њихови ефекти брзо поништавани. Задња догађања у вези пројеката руралног развоја су само потврдила ово правило. Највећи непријатељ развоју југа Србије је непостојање јасне државне стратегије за ова подручја, недоследност у утврђеним и започетим развојним процесима и пројектима, прејак и пресудан утицај локалних политичких, можемо слободно рећи лаичких чинилаца на чисто стручне активности, услед чега локални избори често доносе потпуни прекид пројеката и поништавају вишегодишње напоре стручних служби на покретању развојних процеса.

Са друге стране, непостојање координације између општинских стручних служби и неусклађеност развојних стратегија између општина у регионимаа и између општинских и републичких стратегија, затим непостојање јасне одговорности за резултате рада локалних стручних служби, као и непостојање компетентних евалуација њиховог рада доводе до тога да развојни процеси у пољопривреди појединих општина зависе од личних способности и мотивисаности појединаца, а не од јасно дефинисаних потреба комуналних заједница. То нису добре предпоставке за развој.

Јасно је да све ово доводи до потпуног одсуства озбиљних инвестиционих улагања који захтевају дугорочну предвидљивост и поузданост локалних развојних политика.

Поновићемо и на овом месту да се , према нашим истраживањима, показало да пресудни утицај на локалне развојне процесе имају, тамо где постоје,  локалне политике преко локалних развојних фондова и комуналних стручних служби, а да републичке пољопривредне стручне саветодавне службе и субвенције,  иако апсолутно неопходне за координацију са републичким стратегијама, имају минималан утицај на локалне развојне процесе у руралним срединама. Други пресудни фактор одрживости локалне пољопривредне производње и укупног руралног развоја је постојање значајних локалних прерадних капацитета, о чему најбоље сведоче догађања у Пиротском округу.

Долина Мораве ни по чему не заостаје у плодности за земљиштем Војводине и становници овог дела Србије, уз све специфичности и проблеме, имају право да очекују да се и њима пружи шанса за елементарни напредак и развој.

Уједначеност развоја региона и јесте јадна од главних смерница европских руралних политика. Потпуна диспропорција и форсирање појединих региона у Србији је антиевропски и антицивилизацијски тренд који не може донети ништа добро Србији и о чијој се позадини може и мора врло озбиљно дискутовати.

_____________________________________