Наша искуства > Мотивација > Формална  > Неформална едукација > Саветодавни рад

 

Континуиране обуке и саветодавна подршка – услов успеха и одрживости производње на малим и средњим фармама у пољопривреди

 Увод

 Предходних година је у Србији рађено доста на едукацији пољопривредника  кроз разне програме и пројекте и кроз редовне активности државних саветодавних служби, са циљем да се производња у сточарству значајније унапреди, како у погледу квантитета, тако и у погледу квалитета производа и приближавања наших стандарда у производњи европским и светским стандардима.

Треба нагласити овом приликом, да се стиче утисак, после свеобухватног разматрања, да неформални облици едукација пољопривредника, у свим њиховим облицима, нису у довољној мери ни теоретски, ни методолошки дефинисани, нити стандардизовани.

Едукативне активности су само оперативни механизам унапређења знања пољопривредника који би требало да се спроводи на основу јасно дефинисаних стратегија и постављених циљева којима се онда прилагођавају и програми и методологија обука.  Постоје ли прецизно постављени циљеви и дефинисане стратегије развоја пољопривреде у локалним заједницама?

На жалост, у највећем броју – не. То и јесте разлог пасивности, формализма, великих лутања и великих промашаја у развојним активностима југа Србије.

Док на републичком нивоу постоје уопштене дефинисане стратегије, циљеви и планови, на нижим територијалним јединицама они представљају праву реткост. Постоје поједине комуналне заједнице које су покренуле или израдиле стратегије развоја пољопривреде, али у нашем вишегодишњем раду ми нисмо видели ни једну комуналну заједницу која има прецизно дефинисане дугорочне и краткорочне циљеве, планове и рокове за њихово спроводјење, као ни дефинисане механизме и средства за њихову реализацију. Тамо где и постоји организован рад са пољопривредницима, планирање се своди на годишње програме Фондова за пољопривреду, на спровођење појединачних, боље или лошије осмишљених развојних мера, али евалуација ефеката тих мера, као и јасан циљ и рокови постизања циљева, управо због немогућности провере ефеката, не постоје.

Са друге стране, ни државне саветодавне службе нису никада добиле задатак да дефинишу или иницирају дефинисање локалних стратегија, циљева и планова решавања локалних проблема територија које покривају.

Нигде у Србији локалне специфичности и проблеми , на тај начин нису добили свој јасно дефинисан начин и план решавања. Менаџмент развојних активности саветодавног рада не постоји ни у терорији, ни у пракси.

Путник који нема циљ и јасан план стизања до њега, обично и не креће на пут., а ако крене осуђен је на лутања.

На жалост, ова метафора је реалност развојних активности у пољопривреди, барем централне Србије. Лако је извући закључак, да у тако недефинисаним ситуацијама сасвим сигурно не постоје ни дефинисане стратегије саветодавног рада.

Законом о обављању саветодавних послова у пољопривреди  дефинисани су законски оквири могућих организационих облика бављења саветодавним пословима, и створен је оквир који даје могућност да се у Србији развијају саветодавне службе које ће у свом раду бити компатибилне са службама у ЕУ.

Ипак, општи је утисак да је у осмишљавању менаџмента саветодавства постојао у значајној мери формалан приступ који са једне стране није учинио стратегије, циљеве и планове рада служби у довољној мери компатибилним са актуелним догађањима у ЕУ, а са друге стране,  није учињен ни довољан напор да се уваже локалне специфичности у Србији, како у погледу различите развијености појединих региона, тако ни у погледу специфичности у технолошком нивоу производње у овим регионалним целинама.

Сама организација саветодавних служби није омогућила свакодневни континуирани рад са пољопривредницима на нивоу локалних заједница – општина. Вероватно због недостатка средстава, или због погрешног концепта, саветодавне службе у организоване на окружном нивоу, а број саветодаваца је премали да покрију потребе великог броја пољопривредних домаћинстава. На Нишавском округу, тако на једног саветодавца је у 2010. години долазило 2950 регистрованих пољопривредних домаћинстава. Ову чињеницу није потребно посебно тумачити.

Државне саветодавне службе (ПССС – пољопривредне стручне службе Србије) имају, при томе,  релативно сложене и обимне квантитативне обавезе на годишњем нивоу у погледу едукативног рада (Прилог 1.), који се периодично понављају и у којима предавања или практичне обуке држе и спроводе или сами саветодавци или предавачи по позиву који су значајни стручњаци у својој области. Стандарди ових едукативних активности нису, међутим, прецизно дефинисани ни по обиму ни по методологији, тако да предавања, на жалост, често немају потребан квалитет. Мислимо, пре свега, на заступљеност интерактивног, тј. партиципативног саветодавног рада

Локалне стручне службе, ако уопште постоје, веома ретко се баве непосредним  саветодавним радом. Њихов рад се своди на административну помоћ пољопривредницима, организовање смотри и сајмова и евентуални рад са удружењима, а тамо где постоје Фондови и на осмишљавање локалних подстицајних мера и контролу њиховог спровођења. Саветодавни рад се обично своди на ангажовање стручњака са стране. Веома ретко су и сами ангажовани на непосредним едукацијама.

Трећи облик едукативног рада су разне пројектне активности чији су реализатори биле најчешће невладине организације, самостално, или у сарадњи са одређеним институцијама и комуналним заједницама. Ове активности су последњих година, са повременим застојима, биле бројне, а у већој или мањој мери, поштоване су основне пројектне и едукативне методологије јер подлежу уобичајеним евалуацијама донатора.

Сасвим је посебан проблем разматрање доприноса које су пројектне активности дале укупним развојним активностима у пољопривреди последњих година. Као збир неповезаних индивидуалних идеја у оквиру неких најопштијих циљева, мала је вероватноћа да ће се остварити координација и синергија резултата у овим активностима. Предпоставка пројектних активности је да се са њима отвара простор за решавање неког специфичног проблема или групе проблема, чије решавање није предмет редовних активности локалних развојних служби.

На жалост, у размишљању о пројектним активностима последњих година намеће се утисак да је и у њиховом креирању и одобравању постојао у значајној мери шематизам и формалан приступ. Пошто немамо никакве конкретне званичне анализе о ефектима уложених средстава преко пројектних активности, можемо као мерило успеха да користимо само опште податке о стању у нашој пољопривреди, а они су, понављамо, макар кад је југ Србије у питању, веома негативне.

Важно је овде посебно приметити и нагласити , да због оскудности статистичких података и анализа, којима располажу стручне службе у пољопривреди, није постојала, нити постоји, квалитетна основа за доношење квалификованих стратегија, циљева и планова. Сматрамо да је недостатак основних података о текућој производњи, структури домаћинстава, билансима, трендовима и других релевантним податацима, кључни фактор који онемогућава доношење квалитетних одлука и закључака, како на локалном, тако и на регионалном и републичком нивоу.

 ###

 Уопштено говорећи, због непостојања јасних циљева, као кључног проблема у менаџменту саветодавства у Србији, рад саветодавних, и уопште стручних, служби се своди на формалан приступ укупним активностима, у којима испуњавање норми постаје сврха за себе, а производни резултати не одражавају велики обим ових формалних активности.

Припремано је значајно повећање броја саветодаваца /око 2000 на републичком нивоу, што је било у складу са стандардима европског FAS система/, али је тај пројекат накнадно прекинут због проблема са финансирањем и саветодавство у Србије је враћено на полазну тачку. Без обзира на све, ако се не промени начин рада државних саветодавних служби и цео систем субвенција и саветодавног рада не изкоординише и не повеже на сва три нивоа, републичком, регионалном и комуналном, тешко је очекивати значајније резултате. Проблеми финансирања су такође трајни и од сустинског су значаја, јер какви се ефекти могу очекивати од стручњака који по неколико месеци не добију ни основна примања?

Све су то, на жалост резултати укупног рада служби задужених за координацију и руковођење менаџмента развојних активности у пољопривреди. Формално, постоје сви потребни документи, али оперативно нису усаглашене стратегија на републичком ниву, не постоје краткорочни и дугорочни циљеви, методолошка и тематска усаглашеност по областима, као ни у очекиваним резултатима.   Неповезивање давања свих облика субвенција са резултатима и постизањем одређених стандарда у производњи води једном непримереном трошењу свих ресурса, а сви напори свих актера су унапред осуђени на неуспех или на стагнацију, што тренутно и јесте случај. Свако у том ланцу узме неки део који мисли да му припада, али нема развоја, нема додате вредности у послу у коме сви раде само онолико колико морају.

И још једна велика отежавајућа околност за развојне процесе у пољопривреди Србије јесте  то да су све до сада донесене стратегије и укупне развојне активности биле су превише зависне од дневно-политичких догађања и од честих промена политичких тимова. Промене чак и у оквиру исте странке у Србији често значе потпуну промену политике на свим нивоима, промене целих тимова саветника. То се дешава и на републичком и на локалним нивоима, што уноси несигурност код експерата који би требало да раде у развојним тимовима, а захваљујући предходном, често најквалитетнији људи једноставно избегавају учешће у развојним тимовима.

Као први пример, већ величина републичког  пољопривредног буџета не одражава реалне развојне потребе пољопривреде, већ значај који се придаје пољопривредницима као делу бирачког тела.

Једном донесене стратегије пољопривредне политике морају бити усаглашене између политичких актера и, када буду донесене, морају се поштовати уз разумна критичка прилагођавања. Ни једна политичка странка нема довољан број стручњака уз себе да формира комплетне развојне тимове. На жалост, посебно у локалним комуналним заједницама, пољопивреда и њен развој, а то значи и судбине хиљада пољопривредника, су често жртве потпуно некомпетентног одлучивања људи који свој утицај нису стекли захваљујући стручним референцама и професионалним резултатима, већ захваљујући припадности одређеној странци.

Тимови који једном покажу резултате морају добијати адекватна овлашћења и бити стимулисани за свој рад без обзира на страначку припадност.

И коначно за разматрања у овом пројекту, најбитнији је део тематских и методолошких усаглашености  континуираних неформалних едукација пољопривредника које морају јасно бити доведене у функцију постепеног, планског подизања стандарда у складу са минималним обавезним стандардима који се захтевају и у ЕУ, као и ефикасности производње по систему „корак по корак“, при чему ће савладавање појединих фаза едукације бити стимулисано сертификатима и стицањем јасних предности при конкурисању за било коју врсту финансијских средстава.

 

_____________________________________