ЕУ пољопривредна политика

Common Agricultural Policy – CAP  

Agriculture – Not just farming …

EU_partnership

25.09.2013., Одобрена реформа заједничке пољопривредне политике у ЕУ

CAP reform 2014-2020

Водич – ЕУ пољопривреда  EU/Србија упоредно >>

Развој политике

Пољопривреда је од самог оснивања Европске заједнице била једна од главних тема као и једна од главних тачака Римских уговора 1957. године. Такав значај је пољопривреди дат због сећања на несташице хране и пољопривредних залиха у Европи после Другога светског рата. Римски уговори дефинисали су основне тачке Заједничке пољопривредне политике (Common agricultural policy – CAP). Начела CAP-a уобличена су на Конференцији у Стреси 1958. године. Две године касније,, механизме CAP-a прихватило је шест земаља оснивача Европске заједнице. Примена CAP-a је почела 1962. године. 

 Циљеви и основна начела

Правна основа пољопривредне политике чине чланови 32. до 38. Уговора о Европској заједници. Амстердамским уговором поништени су чланови 44., 45. и 47. јер су застарели. CAP sе састоји од скупа правила и механизама који регулишу производњу, продају и пласман пољопривредних производа у Европској унији, уз посебан нагласак на развој сеоских подручја. Заједничка пољопривредна политика је једно од најважнијих подручја деловања и концентрације средстава којима располаже Европска унија. Такав положај пољопривреда не заузима само зато што на њу отпада 50 % буџета ЕУ, броја људи и подручја које обухвата, него и због симболичне важности и преноса суверенитета у том подручју, с националног на виши европски ниво. Важност CAP-a oгледа се и у великој повезаности с регулисањем јединственог тржишта и Европске монетарне уније – два кључна темеља за спровођење плана европске интеграције. Циљеви CAP-a дефинисани су према члану 33. Уговора о Европској заједници:

  • Подизање продуктивности пољопривреде применом техничког напретка, рационалног развоја пољопривредне производње и оптималног коришћења производних фактора, посебно радне снаге.
  • Осигуравање животног стандарда за пољопривредну популацију, особито подизање примања особа које се лично баве пољопривредом.
  • Стабилизација тржишта.
  • Сигурност снабдевања тржишта.
  • Обезбеђење пољопривредних производа за потрошаче по разумним ценама.

Како би се остваривање постављених циљева омогућило, члан 34. Уговора о Европској заједници предвиђа оснивање Заједничких организација тржишта (ZOT), које зависно од производа, могу бити у облику:

  • заједничких правила о конкуренцији,
  • обавезне координације националних тржишних организација и
  • европске тржишне организације.

Од шест производа за које су почетком 1960-их година биле успостављене, ЗОТ данас обухвата готово све пољопривредне производе или групе производа, осим кромпира, меда и неких алкохолних пића. Тиме су постављени основни инструменти заједничког тржишта пољопривредних производа, који уклањају препреке у унутрашњој трговини и одржавају заједничку царинску баријеру према трећим земљама.

Три су начела (дефинисана још 1962.), на којима се темељи Заједничка пољопривредна политика:

1.Јединствено тржиште које има два значења:

  • примену (на пољопривредне прозводе) правила о слободном промету робе између држава чланица и
  • одређивање заједничких цена и помоћи, без обзира на седиште економског субјекта. Коректна примена тог начела захтева заједничко регулисање цена, исплаћивања помоћи и правила конкуренције, хармонизацију прописа о здравственом осигурању и административним поступцима као и заједничку спољно-трговинску политику;

2.Приоритетност Уније. Тим начелом осигуравају се активности на два нивоа:

  • давање приоритета пољопривредним производима из Уније пред увозним производима и
  • заштитом унутрашњег тржишта од поремећаја изазваних неконтролисаним увозом пољопривредних производа с ниским ценама, као и од поремећаја на светском тржишту.

3.Финанцијска солидарност. Трошкови који произлазе из примене Заједничке пољопривредне политике морају бити подељени међу свим земљама чланицама, без обзира на њихов национални интерес.

Европски фонд за смернице и јемства у пољопривреди (EAGGF)

CAP се финансира из средстава Eвропског фонда за смернице и јемства у пољопривреди (European Agricultural Guidance and Guarantee Fund – EAGGF). Основан је 1962. године и састоји се од:

  • Гаранцијско део – Финанира трошкове заједничких организација тржишта, то јест мере за регулисање пољопривредног тржишта Уније, као и поврате од извоза у треће земље (куповина и складиштење пољопривредних вишкова и потицање извоза пољопривредних производа).
  • Део за смернице – Омогућава континуирано финансирање заједничких и националних мера за развој села на темељу Заједничке иницијативе за рурални развој (нпр. инвестирање у нова средства за рад и технологију).
  • Гаранцијски део је важнији и део је обавезних издатака буџета ЕУ. Улога Дела за смернице више се састоји у обезбеђењу регионалног развоја и уједначавања разлика између појединих делова ЕУ.

Реформе заједничке пољопривредне политике

Заједничка пољопривредна политика је успела да потигне циљеве који су јој постављени:

  • повећана производња,
  • подигнута продуктивност,
  • стабилизовано унутрашње тржиште,
  • осигурана дистрибуција до потрошача и
  • побољшана заштита произвођача од превирања на светском тржишту.

Упоредо с позитивним, појавиле су се и негативне последице. Пре свега, производња је увелико премашила потребе унутрашњег тржишта стварајући велике робне вишкове, па су издвајања за подршку пољопривреди експоненцијално расла. CAP је због тога у протекле четири деценије прошао кроз неколико реформи.

У 1972. су у CAP уведене структурне мере модернизације пољопривреде. Међутим, упркос континуираним структурним променама, основни је проблем и даље остао: однос понуде и потражње на тржишту пољопривредних производа није био уравнотежен, и робни су вишкови непрестано расли.

Због тога је Европска комисија 1983. године започела радикалну реформу, која је две године касније представљена као Зелена књига на тему „Перспективе заједничке пољопривредне политике“ (COM(85) 333 final, јул 1985.). Циљ је био изједначити понуду и потражњу, увести нове начине смањивања производње у најугроженијим секторима и анализирати алтернативна рјешења за будући развој CAP-a. Европско комисија је 1988. године прихватила пакет реформских мера, укључујући „водич пољопривредних трошкова“, који је ограничио проценат издвајања за пољопривреду из укупног буџета заједнице.

Године 1991. Европска комисија је изнела два предлога за расправу о развоју и реформи CAP-a. Предлози су били основа за политички договор о реформи који је усвојен 21. маја 1992. Управо је та реформа означила прекретницу у развоју CAP-a, јер је предвиђено снижавање цена пољопривредних и прехрамбених производа ради њихове конкурентности на унутрашњем и светском тржишту, а снижени приходи сељацима су компензовани директним плаћањима. Осим тога, реформом су уведене додатне мере за уређење тржишта и заштиту околине.

Реформа из 1992. године оцењена је као успешна. Међутим, промене у идућим годинама (међународна кретања, проширење Уније и процес прикључивања средње и источне Европе, увођење заједничке валуте, повећање конкурентности производа трећих земаља и нова рунда преговора у склопу Светске трговинске организације) присилила је на нове промене у склопу CAP-a.

Агенда 2000.

У јулу 1997. године, Комисија је предложила реформу CAP-a у склопу Agende 2000. – пројекције развоја пољопривреде Уније у периоду 2000. – 2006. с обзиром на очекивано проширење. Преговори и споразум о реформи CAP-a закључени су на састанку Европског парламента одржаном у марту 1999. у Берлину.

Агенда 2000. била је најрадикалнија и најопсежнија реформа у историји CAP-a. Темељи ове промене су у процесу који је почео 1992. године и који је био основа за развој пољопривреде ЕУ.

Прецизније, рефрома је предвидела:

  • Појачавање конкурентности пољопривредних производа на унутрашњем (европском) и светском тржишту.
  • Омогућавање достојног животног стандарда особама које живе од пољопривреде.
  • Стварање допунских послова и других извора прихода за пољопривреднике.
  • Осмишљавање нове политике развоја села, која постаје други стуб CAP-a.
  • Имплементација еколошког начина планирања и структурисања CAP-a.
  • Побољшање квалитета и безбедности хране.
  • Поједностављење пољопривредног законодавства и децентрализација администрације, како би правила и поступци постали јаснији, траспарентнији и једноставнији за примену.

Заједничка пољопривредна политика и Светска трговинска организација ( WТО)

Као највећи светски увозник и други највећи извозник пољопривредних и прехрамбених производа, ЕУ придаје посебну важност међународним правилима којима се регулише промет тих производа. Због тога је ЕУ члан Светске трговинске организације од оснивања 1994. године, прихвативши у пакету GATT из 1994., Споразум о пољопривреди и Споразум о санитарним мерама.  

 

У октобру 1999. године министри пољопривреде држава чланица ЕУ споразумели су се о заједничком ставу поводом „Миленијумске рунде“ преговора у склопу WТО-а. Преговори су почели у марту 2000. Уопште, у тим преговорима приступ ЕУ се заснивао на развојном плану Агенда 2000, то јест омогућавању постизања дугорочних циљева у пољопривреди који су наведени у том документу. У том смислу, интерес је ЕУ:

  • помогао државама кандидатима у развоју пољопривреде,
  • успоставио одговарајући оквир за помоћ одрживом развоју пољопривреде и села у току кандидатуре,
  • решио проблеме који ометају дугорочно усклађивање пољопривреде и сеоских сектора и
  • помогао спровођење acquis communautairea у пољопривреди.
  • Прилагођавање пољопривредних политика држава кандидата, врло је сложен процес, а рефоме предвиђене Агендом 2000, требале би да га олакшају

Заједничка пољопривредна политика и проширење Европске уније

Недавно проширење ЕУ је готово удвостручило радну снагу и обрадиву површину, а унутарашњем тржишту додало више од 100 милиона потрошача. С друге стране, проширење је новим државама чланицама омогућило ефикасно коришћење пољоприведних потенцијала. Међутим, земље чланице морају испунити многе услове везане за реструктурирање и модернизацију пољопривредног сектора.

ЕУ активно подупире процес реструктурирања у државама кандидатима. Тако је понуђен Посебан програм приступања за пољопривреду и развој села за који је – за шетогодишњи период – издвојено 520 милиона евра. Програм се заснива на плану Агенда 2000 и осмишљен је како би:

  • помогао државама кандидатима у развоју пољопривреде,
  • успоставио одговарајући оквир за помоћ одрживом развоју пољопривреде и села у току кандидатуре,
  • решио проблеме који ометају дугорочно усклађивање пољопривреде и сеоских сектора и
  • помогао спровођење acquis communautairea у пољопривреди.
  • Прилагођавање пољопривредних политика држава кандидата, врло је сложен процес, а рефоме предвиђене Агендом 2000, требале би да га олакшају

Заједничка пољопривредна политика је највећи, најопсежнији и буџетски најиздашнији програм ЕУ. У том је смислу и усмерила највише својих капацитета и законодавне регулативе.

Будући развој пољопривредног сектора ЕУ највише зависи од брзог и квалитетног прилагођавања процесима на унутарашњем и међународном плану. CAP је већ далеко одмакао у регулисању пољопривредне политике и има велики потенцијал да постане изворно европски модел пољопривреде за 21. век.

Нова пољопривредна политика

Од 1. јануара 2005. у десет држава чланица се примењује нова пољопривредна политика у складу с реформом договореном у јуну 2003. Главни је елемент нове политике субвенционисање пољопривредника независно од њихове производње, а у прелазном периоду до 2007. године државе чланице могу задржати везу између производње и субвенција.

Девет Европских земаља (Аустрија, Белгија, Данска, Немачка, Ирска, Луксембург, Португалија, Шведска и Велика Британија одлучиле су од 1. јануара 2005. да почну са применом новог CAP-a који се заснива на јединственом плаћању за пољопривреднике – Single Payment Scheme – SPS.

Преосталих пет „старих чланова“ (Финска, Француска, Грчка, Холандија и Шпанија) примењују SPS од 2006., а Малта и Словенија од 2007.

Осам нових чланица у прелазном периоду примењују нешто другачију схему плаћања. Пољопривредници из тих држава добијају субвенције чији се износ дефинише по хектару (Single Area Payment Scheme – SAPS), а плаћа се из регионалних финансијских средстава, али и те ће државе најкасније 2009. прећи на SPS.

Износ субвенције биће директно повезан с мерама које се спроводе:

  • за заштиту околине
  • безбедност хране
  • примену здравствених стандарда за биљке и животиње, мерама за добробит животиња (тзв. cross-compliance).

Уз субвенције, пољопривредници ће моћи да користе и средства која ће се додељивати кроз политику руралног развоја, а у склопу тих мера смањиће се директна плаћања великим пољопривредницима (тзв. модулација).

Како би се осигурало поштовање буџетских оквира дефинисаних за период до 2013., уводи се строжа финансијска дисциплина.

Спровођење реформе дефинишу три уредбе Савета.

  • Прва (бр. 796/2004/EC од 21. априла 2004.) дефинше детаљна правила за cross-compliance, модулацију каои управљање и надзор над системом. Одредбе cross-compliance кључне су у реформи CAP-а јер приходи пољопривредника у склопу SPS-a зависе од њиховогпоштовања јавног здравља, добробити животиња, заштите околине и поштовања осталих мера заштите околине.
  • Друга (бр. 795/2004/EC, од 21. априла 2004.) одређује детаљна правила за спровођење схеме јединственог плаћања (SPS) дефинисану Уредбом Савета бр. 1782/2003/EC, којом се утврђују заједничка правила за схеме директне субвенције у оквиру CAP-а и покрећу схеме субвенција за пољопривреднике. Тиме се омогућава прелазак са система повезанихсубвенција с производњом, а пољопривредницима се обезбеђујеприходи омогућава прелаз на производњу која одговара захтевима тржишта. Субвенција се и у склопу тог инструмента може исплатити једино ако се поштују одредбе cross-compliance. Тиме се системсубвенција усклађује и с правилима WТО-а, тј. оне се више не убрајају у субвенције које ремете трговину (тзв. жута кутија), него у категорију субвенција које не ремете трговину (тзв. зелена кутија).
  • Трећа (бр. 2237/2003/EC од 23. децембра 2003.) дефинише детаљна правила за примену схема субвенцијaдефинисаних у склопу Наслова IV. Уредбе Савета бр. 1782/2003/EC. Тиме се омогућава наставак пружања субвенција за специфичне производе, нпр. премија за животиње (овце и телад), јер се у тим гранама очекују највећи ефекти промене система субвенција, тј. укидања везе између субвенције и количине производње.
  • Уз реформу пољопривредне политике, ЕУ проводи и програме руралног развоја као и хоризонталне мере. Тако је Европска комисија одобрила 20 информативних трогодишњих програма о пољопривредним производима који ће се спроводити у 11 држава чланица. Програми су намењени пропагирању европских производа, посебно њиховог квалитета, безбедности, поштовања заштите околине током производње и слично. ЕУ такође финансира учешће на сајмовима, информативне кампање о пореклу производа, заштићеном географском пореклу, традиционалној производњи и квалитетним винима контролираног порекла.Институције: 
  • Европска комисија: Општа управа за пољопривреду, управник Dacian Cioloş
  • Европски парламент: Одбор за пољопривреду и развој села
  • СаветЕвропске уније: Пољопривреда и рибарство
  • Уред Заједнице за биљну разноврсностт
  • ЕВРОПА: Субвенције и зајмови: Програми у подручју пољопривреде

Нова правила за Заједничку пољопривредну политику

У јуну 2006. године постигнут је политички договор о уредби којом је од 2007. драстично промењен начин финансирања Заједничке пољопривредне политике (Common Agricultural Policy – CAP). Новом уредбом постојећа правила су обједињена у јединствену уредбу, чиме је требало да се поједностави финансирање CAP-a и ојача буџетска дисциплина. Створена су два нова фонда у којима се, где год је могуће, примењују једнака правила: Европски пољопривредни гаранцијски фонд (European Agricultural Guarantee Fund – EAGF) i Европски пољопривредни фонд за рурални развој (European Agricultural Fund for Rural Development – EAFRD).

Тиме је направљен покушај да се модернизује и ојача управљање и контрола над коришћењем буџета намењеног спровођењу CAP-a. Увођење јединственог система финансирања за оба фонда заснива се на позитивним искуствима гаранцијског дела фонда EAGGF. Користе се услуге акредитованих институција (агенције за плаћање, тела за координацију).

Кључна је одредба нове уредбе јединствена стопа повраћаја у случају неправилности, чиме се финансијска одговорност дели између држава чланица и Комисије. Поједностављују се и програми за рурални развој, а спроводе се у склопу фонда EAFRD у којем се за различите програме примењује јединствени систем програмирања, управљања и надзора.

Уредба је предложена за финансијски оквир 2007. – 2013., са почетком примене од 1. јануара 2007., али без обавезне ограничења на период до 2013.

Више о томе: